Pohod na Prutaš – Durmitor – Aprilska tura

Teško je krenuti u nepoznato. Juče smo upravo to učinili Marina Ostojić i ja. Uz put me mučilo dosta pitanja koja su nestala urbzo pošto smo prošli prelaz Sedlo. Jedan ride, drugi ride i po prvi put sam bio toliko daleko od baze na Žabaljku. Odjendom sam osetio šta znači potpuna izolovanost, mesto gde tehnologija (mobilna) ne radi i potpuno si prepušten
sebi i svaki sledeći korak koji praviš je još jedan korak dalje od “sigurnosti” jer ne znaš da li ćes uspeti da se vratis.

Marina Ostojić

Nikola Derikonjić

Ispod Prutaša smo stigli negde oko 12:30h. Samo dva i po sata od Sedla a učinilo mi se kao da je ceo dan prošao. Posle kraće pauze krenuli smo uzbrdo markacijom koju mi je jednom pokazala Bilana Medenica. Posle Škrčkog preleza smo zastali da odmorimo i imao sam neki osećaj da nećemo ni pokušati da idemo dalje jer je smo već dobro okasnili. Napravili smo još par stotina koraka i odlučili se za vožnju odatle. Sneg je bio pretežak, a krenule su i dve tri manje lavine.

Blago razočarani jer se nismo popeli do vrha… ali bolje sledeći put nego zadnji put.

Na povratku smo imali još dva tri rajda do prvih pa onda drugih katuna. Na Sedlo smo se vratili u sumrak i onda još jedan ride po sumraku a potom potpuni mrak. Mrak i jak vetar nas je naterao da bez pauze dođemo do kola u Pošćenskom kraju oko 9:30pm.

Sve u svemu, ispunjen dan. Ova ruta i ovaj ride je nemoguć je u toku zimskih meseci. Tek po završteku zimske kratkodnevnice ovako nesto može da se pokuša. Savet za sve koje se odluče na ovako turiranje, puno vode, bar tri sendviča i puno čaja. Od odeće obavezno nekoliko pari čarapa 🙂

Text/Photo: Nikola Derikonjić