Aprilsko turno skijanje na Sinjajevini
Dan drugi. Nastavljamo u istom ritmu – rano buđenje, neizbežna čašica rakije sa našim domaćinom, jak doručak i pakovanje opreme. Sunce je tek izašlo i obećava nam prelep dan. Uživamo u pogledu prolazeći kroz dolinu u kojoj su smeštena sela Donje i Gornje Lipovo i nastavljamo putem ka Sinjajevini. Put se pretvara u makadam i postaje sve lošiji i lošiji kako odmičemo od zadnjih kuća. Vidi se da je putem prošlo tek nekoliko vozila. Odlučujemo da parkiramo auto na livadi pre prvih serpentina i dalje nastavimo peške, sa opremom na leđima.
Sneg vidimo tek na okolnim vrhovima, ali znamo da je visoravan pokrivena i to nam daje dodatnu snagu u savladavanju uspona. Posle nekih dva sata nailazimo na prve zaostale smetove, a nedugo nakon toga montiramo kože na skije i nastavljamo turno.
Gradište
Oštri vrhovi iznad Gornjeg lipova
Penjemo se uz prvo uzvišenje odakle puca pogled na nepreglednu visoravan i okolne vrhove. Ciljamo vrhove sa naše leve strane i nastavljamo kratkim spustom ne skidajući kože sa skija. Sledi još nešto više od sat vremena savladavanja sinjajevinskih vrtača i uvala, sve do levka koji uz konstantan uspon vodi do glavnog amfiteatra.
Pogled na Gradište
Za trenutak se okrećem i na stotinak metara iza nas vidim nešto što liči na vučijaka. Obaveštavam kompanjone koji su sigurni da je u pitanju moj umor, ali nekoliko sekundi nakon toga isti pas dotrčava, a za njim na nordijskim skijama dolazi i vlasnik. Upoznajemo se sa Bobanom i nastavljamo dalje zajedno (Boban Jim Brković). Sledi kratka pauza na ulasku u amfiteatar koji okružuju moćni vrhovi.
Steve i Fraser cooliraju u pogledu preko Sinjajevine put Durmitora
Boban je redovan na Sinjajevini i jedan je od pionira turno skijanja u Crnoj Gori. Od njega dobijamo i upute koji se tiču uspona na ciljani vrh i povratka do mesta sa kog smo pošli, nakon čega se razdvajamo. Veliki respect za Bobana Brkovića!!! A mi nastavljamo ka vrhu. Duša je u nosu, ponestaje nam vode, popodnevno sunce prži ali ipak ne odustajemo. U ovom trenutku izgleda kao da nas planina ne želi na mestu na kom smo. Posle sat vremena uspona i nekoliko kraćih pauza konačno izbijamo na greben i narednih stotinjak metara do vrha prelazimo lagano uživajući u pogledu na Komove sa leve i Durmitor sa desne strane.
Stižemo na vrh iscrpljeni, pa sledi duža pauza i obrok. Shvatamo da nam je za uspon bilo potrebno više od pet sati i da silazak neće biti puno kraći.
Plato Sinjajevine
Pogled prkeo Sinjajevine na zapad (u daljini se nazire Durmitor)
Pogled preko lipova na istol
Pakujemo stvari i krećemo. Konačno skijanje! Uživamo u dugim zavojima na poprilično strmom terenu, skijamo kroz dva kuloara i sečemo padinu do izlaza iz amfiteatra. Nakon kraćeg uspona skijamo kruz levak u kom smo sreli Bobana, i nastavljamo dalje prateći njegove tragove.
Odmah primećujemo kako je njegov put neuporedivo kraći od onog kojim smo mi došli. Posle nekoliko uspona i spusteva kroz mini kuloare dolazimo do mesta na kom smo ostavili našu obuću, a zatim koristimo i zadnje parče snega kako bismo što više skratili pešačenje nizbrdo. Skoro i da ne osećamo noge. Sledi šetnja nizbrdo i iscrpljeni stižemo do auta uz zadnju dnevnu svetlost, oko 19:30.
Prećutno otkazujemo plan da ponovimo uspon na Kom Vasojevića sutradan. Norma je prebačena, Sinjajevina je zatvorila našu sezonu turnog skijanja, i to kako! 20 prevaljenih kilometara, više od 800 metara visinske razlike i 12 sati provedenih na planini. Šta nam je potrebno za sledeću turu? Samo veća lopata! (Alija Sirotanović)
Text & Photo: Tadija Vasiljević
