Gde se nalazi Bogićevica?
Bogićevica predstavlja deo prokletijskog masiva na krajnjem istoku Crne Gore.
Kao i svuda u Prokletijama, i ovaj deo venca obiluje planinskim vrhovima iznad 2300m nadmorske visine: Bogdaš, Starac, Maja Rops, Krš Bogićevica, Tromeđa, Maja Bogićaj…
Međutim ono zbog čega mi (ponovo) pohodimo Bogićevicu nisu sami njeni vrhovi, već vanserijski uslovi za turno skijanje u dubokom snegu – nešto po čemu Bogićevica polako postaje prepoznatljiva i u internacionalnim okvirima.
Šta je turno skijanje? Na ovo pitanje sam detaljno odgovorio u prvom ovosezonskom turno-putopisu sa Karpata:
“Turno skije su tradicionalno prevozno sredstvo kroz divlje predele u snežnim uslovima.”
Za planinara u takvim okolnostima zapravo postoje samo dva prihvatljiva načina kretanja: Prvi su skije a drugi krplje: Stepen uživanja u povratku je naravno daleko veći u prvom slučaju.
Kvalitet i debljina snežnog pokrivača značajno utiče na kvalitet spusta – a kako stvari stoje, Bogićevica je u tom pogledu verovatno bez premca na Balkanu. Kako ponosno ističu Plavljani – od novembra do maja, sneg je zagarantovan!
Pristup planini.
Zbog svog izolovanog položaja, uklještena u pograničnom džepu između Albanije i Kosova, Bogićevica je jedna od teže dostupnih planina na Balkanu.
I ovaj deo Prokletija je za vreme stare velike države i hladnog rata sa susednom Albanijom predstavljao pograničnu zonu karaula i patrola: zabranjena zona za obične smrtnike.
Do danas se nije mnogo toga promenilo. Sloboda kretanja sada srećom ne predstavlja problem, ali je pristup samoj planini idalje zahtevan.
U snežnim uslovima, bez ozbiljnog terenskog vozila, teško se može izbiti na visinu veću od 1300-1500m zavisno od situacije. Opasnost od zaglavljivanja u snegu vreba na svakoj krivini. Do katuna Bogićevica, a gde počinje magija ovog prostora, preostaje dobrih 7 kilometara gaženja kolskog puta: u našem slučaju sa skijama na leđima.
Da budem iskren – sve to daje dodatnu draž avanturi i predstavlja razlog zašto sam ponovo tu. Bogićevica nas je pošteno provukla kroz šake za vreme našeg prošlogodišnjeg martovskog uspona i naučio sam da je poštujem: ovaj put nismo išli solo.
Esad Redžematović – Eso je sjajan mladi čovek, pasionirani frirajder, turnaš i planinar, zaljubljenik u svoj rodni kraj koji, kako ponosno ističe, “ne bi menjao za trideset kvadrata u državi Njujork”, a za razliku od dobrog dela mlade populacije Plava i Gusinja koja je, pritisnuta hronično lošom situacijom, učinila upravo suprotno.
Umesto katuna, za bazu ove godine biramo toplu sobu u Plavu, jer turno skijanje je zahtevna aktivnost, kako u logističkom tako i kondicionom pogledu, a put iz Beograda je dug i zamoran.
Cilj našeg uspona je vrh Tromeđa ili Trekufiri na albanskom iliti Three-Border-Peak na engleskom, sa nadmorskom visinom od 2356m. To je tačka na kojoj metohijske Prokletije udaraju na južne, još surovije albanske – planinarski cilj koji nam je izmakao na prošlogodišnjem usponu sa dečijom pratnjom.
4:30
Dobro smo poranili da uhvatimo jutro i kvalitetan sneg: već u 4:30 napuštamo Plav i nakon sat vremena neizvesnog uspona SUV automobilom kroz “dubok sneg” odlučujemo da auto ne podižemo više od 1400m nadmorske visine. Ostatak dana želimo da provedemo na skijama, umesto u neprijatnom odglavljivanju vozila.
5:30
Skije stavljamo na leđa i narednih 7 kilometara tabanamo u pancericama do katuna Bogićevica sa svega 300m visinskog dobitka.
7:30
Dva sata kasnije, pristižemo do uspavanih katuna na Bogićevici. Levo od nas je Hodžina ravan i uspon za Maja Rops kuda smo krenuli prošle godine. Sada pratimo Esa i idemo desno, ka grebenu Tromeđe koji se nazire na horizontu.
Prva tranzicija za danas: skije sa leđa stavljamo na noge i uspon nastavljamo kroz savršeni pršasti sneg. Nema podizanja nogu i gubljenja energije na gravitacionu komponentu kao ni preteranog propadanja! Lagane turno skije opravdaju epitet najboljeg načina planinarenja u zimskim uslovima!
Krećemo se u tempu koji svima odgovara. Teren je povremeno ispresecan potocima i ravinama gde se traži i malo veštine u prelasku ovih prepreka bez skidanja skija, bez kojih se poprilično propada.
9:30
Izbijamo na granični greben. Masiv se polako otvara pred našim očima u savršenom zimskom svetlu! Bogićevica nije samo raj za frirajdere, pogled sa njenog južnog grebena otkriva predele vanserijske lepote u Albaniji.
Na skijama idemo do ispod samog vrha. Nema leda, skije su i na 2250m nadmorske visine idalje najefikasniji način savladavanja uspona.
10:30
Otkucava peti sat uspona, stižemo do same kupe Tromeđe: skije konačno ostavljamo na prevoju a do vrha idemo pešice uz asistenciju cepina. Turno-skijanje sa svojim tranzicijama podseća na triatlon, samo što ovde nema suvoparnih kilometara.
11:00
Nakon 5 i po sati od starta, izbijamo na Tromeđu. Tromeđa zapravo nije jedan, već dva vrha blizanca.
Pohodimo i drugi vrh sa koga se pruža pogled na susedni Maja Bogićaj. Moćna Đeravica izviruje u pozadini, mami i priziva. Najviši vrh metohijskih Prokletija i drugi po visini u celom masivu odmah iza Maja E Jezerces. Nedavno sam pročitao da je stari naziv ovog vrha Kaluđerovica – kasnije skraćeno u Đeravica.
Na vrhu prilično duva tako da ovaj put ne idemo dalje na Maja Bogićaj. Dodatni turno spust zvuči kao bolja opcija za danas.
Ipak nismo sami tog jutra u planini: Na vrh uskoro pristižu Esovi drugari, Emin i Ramiz. Nakon predaha i pripreme opreme za spust, ekipa je orna za free-ride sa Tromeđe.
I pored visokih temperatura u plusu tog dana, sneg na Bogićevici je zadržao svoj prašasti karakter. Rekao bih da tajna leži u savršenoj orijentaciji padine: jugoistok-severozapad.
12:00
Eso je naš umereni “via normale” downhill ispratio samo pogledom, a sam se uputio među kuloare iznad Ljuk Šterpa: ultimativni ekstremni free-ride u najavi 🙂 (video-snimak se nalazi na dnu teksta).
Za razliku od nas turno-planinara koji skije koristimo pre svega kao prevozno sredstvo, frirajderi su lovci na adrenalin: Spust se tako izražava u sekundama, dok se uspon zarad istog meri u časovima.
Imali smo još dva sata dobrog svetla koje je valjalo iskoristiti u ovom snežnom raju. Zato smo se uputili na još jedan vrh – na južnom grebenu Bogićevice a koji od Tromeđe produžava ka Maja Spalit i potom zavija južno ka Ujkovom kršu – prostor koji na topo kartama iz doba SFRJ je označen kao granični kamen B28 I/II/III.
14:30
Odavde se pruža još veličanstveniji pogled na Doberdol – poslednje dvorište Albanije, daleko od sveta, u dubokom zimskom snu koje povremeno prekidaju samo nepozvani posetioci na motornim sankama. Za nas turnaše, u kratkom zimskom danu, Doberdol sa svojim čarobnim padinama, u šlagu dubokog snega, ostaje nažalost van domašaja.
Neočekivano topli dan je nakvasio sneg ispod visine 1800m. Smanjuje užitak u poslednjim metrima spusta ka katunima, ali nam zato olakšava posao od katuna kolskim putem naniže. U nekim drugim okolnostima ovde bismo ponovo morali da nosimo skije nizbrdo, sada nas vlažan sneg dovoljno koči da se kao na pokretnoj traci uz povremeno odgurivanje spuštamo nazad u minimalnom vremenu.
16:30
Stižemo do vozila koje na svom mestu. Avantura još nije završena, jer treba se bezbedno spustiti nazad u Plav kroz bujicu snega koji se topi.
Nissan X-Trail 4×4 1,6dci (2015) je opet opravdao očekivanja.
Saldo današnje akcije: 11 sati u prirodi, 24 kilometra sa 1100m turno-uspona. Dan za pamćenje!
Praktične preporuke:
Beograd – Plav via Kopaonik: isplati se iz više razloga, warm-up na skijama je dragocen pred svaki turno uspon, duže se vozi auto-putem tako da se praktično ne gubi na vremenu!
Predah na putu: Motel-restoran DAR na ulazu u Novi Pazar iz pravca Raške: odlična hrana, cene novopazarske.
Plav: Noćenje u centru grada TIM – odlične čiste sobe, 10 eur po osobi. Plavski ćevap: lokal odmah pored!
I naravno OBAVEZNO kontaktirajte Esa (fb messenger Esad Redžematović) za potpuni turno i free-ride doživljaj na Bogićevici! Na Balkanu nema dalje!
Flickr galerija: