Prokletije su najimpozantniji planinski venac Balkanskog poluostrva, koji planinarskim sladokuscima ne treba posebno predstavljati.
Izreka “Sve planine na jednu a Prokletije na drugu stranu” nije nastala slučajno.
Prokletije plene prostranstvom, surovošću i mistikom. Golem i pust prostor prožet alpskim pejzažima kao gotovo nigde u Dinarskom području: duboke doline, nazubljeni teško pristupačni vrhovi i lednička jezera.
Sve do poslednjih deset godina, Prokletije su bile zabranjeni prostor za istraživanje – zona mrtve straže na granici Jugoslavije i Albanije. Konačnim slabljenjem tenzija između suseda, otvorio se prostor i za nesmetane prekogranične transverzale i uspone.
Skoro sagrađeni panoramski put kroz Albaniju od Skadarskog jezera do Vermoša, nadomak Gusinja, trebalo bi dodatno da doprinese popularizaciji ovog prostora: smanjuje vreme putovanja iz centralne i južne Crne Gore za čitav sat. A kada se završi i put kroz kanjon Cijevne i granični prelaz Grabom, Prokletije će biti nadohvat ruke posetiocima sa mora, bliže od Durmitora, vladara letnjeg planinarskog turizma južno od Triglava.
Tri dana u Prokletijama:
Prvi dan: Božanska kombinacija stenovitih vrhova i zelene čoje Montenegra! Pogledi na Karanfile sa susedne Popadije i Valušnice.
Drugi dan: Buni i Jezerces – Čarobna Dolina jezera: Gorski amfiteatar koga čini šest periodičnih jezera ispod najviših vrhova Prokletija. Spektakularna netaknuta priroda u poslednjem dvorištu Albanije. Pogledi na Maja Jezerces sa jedne a na Karanfile sa druge strane.
Treći dan: Klasičan uspon na Karanfile: Severni vrh i kružna tura kroz Šuplja vrata.
Pristupne tačka masivu sa crnogorske strane su duboke doline Grbaja (Grebaje) i Ropojana. U pitanju su zaista duboke doline na nadmorskoj visini od svega 1100m dok okolni vrhovi dosežu 2500m visine. To u prevodu znači da u Prokletijama ništa ne dolazi poklonjeno. Za svaki od prizora potrebno je dobro se potruditi i za početak odraditi vertikalni kilometar uspona da bi se uopšte izbilo na kote iznad 2000m.
1. dan: Grbaja – Talijanka – Popadija – Volušnica – Grbaja.
Čak iako nemate nameru da uopšte zalazite u kameni masiv Prokletija, planinarenje grebenom Popadije je doživljaj za sva čula.
Alpskih dolina na svetu je bezbroj, Grbaja je posebna u jednom: Izrazito uzana i asimetrična, jer sa jedne strane se podiže surov kameni bedem Karanfila a sa druge potpuno suprotna slika: pitoma i zelena Popadija.
Staza je dobro obeležena, logična i kružnog je oblika (kada se izađe iz šume na proplanke i greben). Stazu obilazimo obrnuto od smera kazaljke na satu: bliža Volušnica na kraju, dalja Talijanka na početku.
Slede poznojunski prizori sa Popadije, Talijanke i Volušnice koji govore više od reči!
2. dan: Ropojana – Karaula Zastan – Dolina Jezera – Ćafa Jezerce i nazad.
Drugi dan se automobilom prebacujemo iz Grebaje, preko Gusinja i Vusanja u dolinu Ropojana koja leži sa one strane Karanfila, koje smo sa uživanjem promatrali prethodni dan sa Popadije.
Trasa koju smo sledili pripada klasičnom usponu na najviši vrh masiva, samo smo mi u nekom trenutku skrenuli zaraslom stazom ka prevoju Ćafa Jezerce koji razdvaja dolinu jezera (Buni i Jezerces) i dolinu Runice (Fusha e Runices).
Prvi deo uspona prati dostavni put do napuštene karaule koju u letnjim mesecima vusanjski pastiri koriste kao katun.
Par stotina metara dalje račvaju se planinarske staze za Maja Rosit i Maja Jezerce. Prateći stazu ka Jezercetu kreće jak uspon kroz šumu. Čim se izađe iz šume stupa se na teritoriju Albanije – vidljiv je porušeni granični kamen.
U povratku smo baš ovde sreli pastire sa katuna. Mene je jako zanimalo kako je to sve izgledalo dok je granica bila “tvrda”. Rekli su mi da je s obe strane linije važila zabrana kretanja u pojasu u od 100m, ali su oni i drugi pastiri sa crnogorske strane, tačno utvrđenom trasom, smeli da se spuste do prvog jezera u Albaniji kako bi napojili stoku.
Nakon prelaska granične linije koja se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1800m ukazuju se periodična jezera. Voda u njima će gotovo nestati u letnjim mesecima i to je jedan od razloga zašto smo ovde već krajem juna, a ne mesec dana kasnije.
Nakon obilaska jezera, skrećemo u smeru uspona za Maja Bojes odnosno dolinu Runice. Dobijamo par stotina metara na visini, dovoljno da nam se sa druge strane ukaže najviši vrh Prokletija.
Dan za pamćenje u Dolini jezera! Retki su letnji dani u planini bez i jednog oblačića – imali smo upravo takav na jednoj od najlepših tačaka spektakularne netaknute prirode u poslednjem dvorištu Albanije.
3. dan: Grbaja – Krošnjin prolaz – Severni Vrh – Krošnjin prolaz – Šuplja vrata – Grbaja.
Ako ne najlepše, onda svakako najteže smo ostavili za kraj. Uspon na Severni vrh Karanfila je ozbiljno planinarenje u kondicionom ali i tehničkom pogledu. Što je telo umornije nakon ispenjanog vertikalnog kilometra, to teren postaje strmiji, klizaviji, zahteva ruke i veću koncentraciju. Srećom, u samom prolazu su pre par godina montirane sajle koje značajno olakšavaju prelazak kritične deonice uspona.
Pogled sa vrha čini da se brzo zaboravi uloženi napor. Rosni vrh i karaula Zastan kuda smo juče prošli se vide kao na dlanu. Centralno mesto zauzima Maja Bojes iza koga izbija piramida najvišeg vrha masiva – Jezerce.
Na drugoj strani Popadija na koju se nastavlja zavodljivi Trojan (Maja Trojanit), dok na horizontu stražare moćni Komovi.
Sa Severnog vrha silazimo u dolinu kružnom stazom koja krije još jednu vrhunsku atrakciju – Šuplja vrata, mesto gde jedna stena ljubi drugu, a kroz prozor viri Popadija sa suprotne strane doline.
Southern Soul Festival Montenegro.
Nakon tri savršena dana u planini uputili smo za Ulcinj – na čuveni Southern Soul festival.
Ako su Prokletije raj za planinarske sladokusce, Southern Soul je svih ovih godina prava muzička meka za sve “aficionados & connoisseurs” kada je organsko nasleđe crne muzike u pitanju: Jazz, Soul, Funk, Disco, House.
Ponovo se vozimo panoramskim putem kroz Albaniju, produžavajući ovoga puta za Skadar – na prevoju Grabom uživamo u magičnom zalasku sunca.
Stižemo kasno u Donji Štoj gde nas dočekuju ljubazni domaćini u privatnom smeštaju Donji Štoj (sve pohvale za topao doček i profesionalizam u pružanju turističkih usluga).
Nedelja na festivalu je u znaku Jazz-a – rano posle podne je prepušteno iskusnim selektorima: Željko Kerleta i DJ Harvinder iz Londona praše svojim bezkompromisnim muzičkim izborom na organskom stejdžu (gde su dozvoljene samo ploče)
Uskoro se na glavnoj bini, tempirano “u zlatni sat”, na sceni pojavljuju legendarni Sun Ra Arkestra predvođeni harizmatičnim Maršal Alenom, koji je uveliko prevalio desetu deceniju života.
Nastup Sun Ra bih opisao kao mešavinu kabarea, kakofoničnih free jazz solaža i pokretljivog jazzdance-a.
Imao sam tu čast da nastupim u nastavku programa – proživljeni trenuci u planinama i na festivalu su me dodatno inspirisali, tako da sam imao jedan od najdražih DJ trenutaka u životu.
Moj set je praktično bio warm-up za glavnu DJ zvezdu te večeri, Juergena von Knoblaucha, a koga je organizator sa punim pravom najavio kao člana jednog od najvažnijih DJ kolektiva kada je u pitanju muzika koju neguje Southern Soul – berlinska Jazzanova.
Juergen je plenio freestyle selekcijom: neprimetno prelazeći granice žanrova i muzičkih meridijana: Brazil, Kolumbija, Turska, Afrika… Originalni zvuci 60tih i 70tih bili su vešto protkani modernim interpretacijama, sve majstorski povezano u jednu smislenu muzičku celinu – veličanstveno finale 5. po redu Southern Soul festivala!
Tekst i fotografije: Nebojša Atanacković alias DJ Jazzmate, dugogodišnji autor emisije Balanso na Radiju B92 (2003-2015), autor bloga “Nestvarna Mesta”