Prokletije – turno – tura za kraj sezone
(Piše: Dimitrije Ostojić) Krajem marta, par kolega iz GSS (Gorske Službe Spasavanja Srbije) me je zamolilo da organizujem neku turnu akciju za kraj sezone. Nezgodno vreme, sneg se uveliko topi a temperature su već u debelom plusu. Može se reći da je sezona na izmaku. Ali realno i ja bih negde jer postaje dosadno i toplo u Beogradu. Alpi su nam daleko, po Srbiji ima slabo snega, pa bez puno razmišljanja rekoh da bi mogli da skoknemo do Prokletija. Biram Maja Jezerce jer za razliku od većine Prokletijskih vrhova nudi odličan teren za turiranje.
Nekoliko dana kasnije, tačnije u petak 1. aprila, nas osmorica krećemo iz Beograda ka Vusanju. Već po ulasku u CG postaje jasno da je prilično mršavo što se snega tiče, a u Vusanju, i da snega ima manje nego što zna da bude na kraju maja meseca.
Krećemo standardnom rutom od Vusanja preko karaule Zastan. Iskoristili smo jednog službenog Dustera da prebacimo rančeve i skije do blizu Zastana, što nam je malo olakšalo uspon. Na žalost ni kod Karaule nema dovoljno snega tako da uspon do šume i kroz nju nastavljamo sa skijama na leđima.
Zbogom propadanje kroz snege, put nastavljamo na skijama
Moram da priznam da odavno nisam nosio tako težak ranac na leđima. Penjemo se kroz šumu, fino napredujemo ali izraz lica ljudi oko mene pokazuje da nam je svima duša u petama. Negde na 2/3 šume količina snega postaje dovoljna da se prebacimo u “turno” mod. Skidamo skije, stavljam krzna, i uz osmeh na licu nastavljamo uspon. Deluje kao da smo uključili raketni pogon, bukvalno smo se lansirali do vrha šume.
Po izlasku iz šume sledi prvo razočaranje, shvatamo da je gore toplije nego dole, i da je sneg užasan. Inače ta deonica oko granične linije sa Albanijom je potencijalno jako lavinozna, i ova visoka temperatura i sneg ni malo ne doprinose bezbednosti.
Krećemo sa velikim razmakom u skladu sa pravilima kretanje po lavinoznom terenu, i traverziramo preko jako nestabilnog snega. U grupi je bilo i turno početnika, pa je u tom delu bilo i padanja. Nema ništa gore nego kada padneš sa tolikom rančinom na leđima i skijama na nogama. Nekoliko minuta ti treba samo da se iskolebaš iz tog sendvič položaja.
Oko nas svuda tragovi manjih lavina, a u daljini grme one veće. Kada smo stigli do same Jezerske doline, koja je inače jedna od najlepših dolina na Prokletijama, postalo je jasno da situacija sa lavinama nije baš naivna. Već smo čuli nekoliko komada, videli nekoliko manjih, a pogled na okolne padine jasno govori da bilo dosta spontanih lavinskih aktivnosti.
I prva pauza na Albanskoj teritoriji…
Posle oko 5h uspona stižemo do uzvišenja pre velikog jezera, mesta koje smo oredili za dizanje šatora i noćenje. Lokacija idealna, prelp pogled na celu dolinu i okolne vrhove, a što je najbitnije bezbedno je.
Dižemo šatore, spremamo klopu i uživamo u ambijentu. Idililnu atmosferu jedino kvare zvuci lavina koji nas stalno opominju da nam ovde nije mesto.
Teško je opisati koliko je zapravo teško napraviti dobru procenu i doneti pravu odluku. Lavin koje su oko nas “pucale” su nam jasno davale znak da ne treba ići dalje, a dobra i uigrana ekipa oko mene mi je ulivala poverenje da tokom noći možemo “izgurati” vrh u light&fast fazonu, pre nego što sunce izađe.
Pogled na albanske vrhove u predvečerje. Cele prokletije su prošarane žutim snegom koji je preko snega/kiše dospeo iz Afrike
Uz konslutaciju sa kolegom Radetom sam presekao – NE IDEMO DALJE, rizik je veliki. Igrom slučaja nekoliko nas je provelo dosta vremena u edukacijih drugih članova GSS-a o opasnostima od lavina, pa nam je problematika jako poznata. Bez obzira što su svi u grupi imali bipere i svu neophodnu opremu, priroda je jasno pokazala da je opasnost od lavina izuzetno visoka. Dao bih loš primer svima ako bih uradio nešto što drugima nikada ne bih savetovao da urade. Maja Jezerce je tu, biće još lepih dana, doći ćemo opet.
Ipak, oko 2h smo se probudili da proverimo temperaturu. Ideja je bila da možda i probamo ako nekim čudom ode ispod nule. Međutim i u sred noći bilo je +2, tako da je svaka varijanta uspona otpala. U međuvremenu su se razišli oblaci pa smo imali priliku i da uživamo u nestvarno dobrom zvezdanom nebu.
Foto © Aleksandar Grgić
06.30 – Svi u logoru još uvek spavaju
Ujutru nas je u 7.15 probudila prva lavina umesto alarma na satu 🙂 Počelo je svuda da “puca” od ranog jutra. Malo mi je bilo lakše kada sam sve to video i čuo jer sam sada bio i siguran da smo doneli pravu odluku!
Jedna od manjih lavina za dobrojutro
S obzirom da nigde nismo žurili ostatak dana smo proveli maksimalno opušteno. U povratku ka Zastanu bilo je malo i skijanja. Jedna lepa padina nam se posebno svidela pa smo ponovili spust, ali ovaj put bez rančeva.
Foto © Aleksandar Grgić
Naš mali kamp pored ogromnog boldera
Naš mali kamp i okolne lavine 🙂
Oprema je spakovana, vreme je da krenomo nazad. Na fotografiji (L-D): Bojan Marić, Nenad Mitrović, Rade Vladimir, Dimitrije Ostojić, Aleksandar Grgić i Dušan Starinac
Vredi penjati se za još jedan spust…
Nakon još jednog spusta mojoj sreći nema kraja 🙂
Vreme za vraćanje krzna…
Na više od +20C majice su suvišne…
Silazak kroz šumu ka Zastanu
I ujedinjavanje sa dvojicom članova koji nisu krenuli na uspon…
Karaula Zastan. U normalnom svetu ovako nešto bi bilo adaptirano u planinarski dom, ovde je ruinirana i služi čobanima kao katun…
Temperatura je narasla na neverovatnih 20 C i to na skoro 2000 metara visine. Veći deo tog dana smo proveli u majicama, a u nekim trenutcima čak i bez njih 🙂 Nakon spuštanja po šećerastom aprilskom snegu, stigosmo nekako i do Zastana. Ostatak povratka je izveden po standardnoj maršruti: Gusinje ćevapi, pa poslastičarnica – Rožaje, kafa – Beograd.
Bez obzira što nismo izašli na vrh svi smo saglasni da je akcija bila vrhunska. Ovom turom zatvorismo i ovu sezonu…
Tekst i fotografije © Dimitrije Ostojić osim ako nije drugačije naznačeno)
