Hajla, crnogorska lepotica, ništa manje zanosna od Durmitora, Prokletija, Komova ili ostalih planina. Čeka strpljivo da je otkriju. Gorda, osunčana, prelepa….
ASAK (Akademski Speleoloski Alpinisticki Klub) iz Beograda, u okviru svojih redovnih akcija zimskog istraživanja terena, obreo se upravo na padinama Hajle.
Još na sastanku, tokom inicijalnih dogovora, malo je bilo onih koji znaju o čemu pričamo. Hajla? Kakva li je to sad planina? Poznata uglavnom samo alpinistima i onim starijim članovima koji su već imali prilike da se sa njom sretnu.
Dogovor je pao, karte su odštampane i teren je pažljivo proveren. Nekoliko jama je već ucrtano na topografskim kartama. Za neke smo čuli od “lokalaca”. Zima je u stvari idealna za pretragu terena jer temperaturna razlika izmedju unutrašnjosti jama (oko 7 – 10ºc) i okolnog vazduha, čini da se sneg oko ulaza u jamu topi i tako ostane vidljiv. To značajno olakšava pretragu terena… pogotovo što nema prizemne vegetaacije koja ponekad može da sakrije ulaze.
Ekipa se okupila u Begoradu i krenula autobusom put Rožaja, gde nas je čekao Feka, domaćin, iskusni poznavalac Hajle i drag prijatelj. Denis, Semir i Memko pomažu nam da pobacamo stvari u kamion kojim ćemo ih izneti od Rožaja do planinarskog doma u Bandzovu. Iznenađujemo se kad zatičemo sneg čak u Rožajama. Ako ga ovde ima, sta li je na vrhu?
U Bandžov stizemo u idelanom trenutku dana. Sunce je praktično na horizontu, nebo je krenulo da se plavi a oblazi se rumene. Idila upotpunjena odličnom klopom, centralnim kaminom i dobrom muzikom. Odmorni i najedeni, krećemo put Gropa i doma u kom ćemo biti smešteni.
Put vijuga kroz borovu šumu, u prvi mah skrivajući nebo od pogleda ali se nazire da će veče biti potpuno mirno, bez oblačnosti i vetra. Snega ima sve više… montiraju se i krplje, ekipa na turno skijama nešto brže napreduje a stize nas i grupa planinara iz Novog Sada sa kojima ćemo zajedno popeti vrh.
Nakon nekih 2h hoda, izlazimo na proplanak. Poslednje dnevno svetlo nestalo je a ono što zatičem ostavlja me bez daha.
Iako redovno viđam noćno nebo van grada, čisto i nezaprljano svetlosnim zagađenjem, ovo što je ispred mene nije isto. Ovo nije obično. Mlečni put se vidi bez bilo kakvog navikavanja očiju. Ovo nebo je čarobno!
Ubrzavamo do doma i smeštamo se, domaćini su odavno tamo kako bi nas dočekao vruc krompir i pavlaka.. rakija… sve što dusi i telu treba.
Postavljen na odličnom mestu, sa pogledom na severni, strmiji deo grebena Hajle, planinarski dom Grope je na bezmalo 2000m nmv. Već godinama čekam priliku da se sve pogodi. Nebo bez oblaka, mesečine, pejzaž upravo ovakav… mnogo je stvari potrebno da se složi kako bi se dobile dobre fotografije noćnog neba. To je to. To je večeras!
Ostavljam aparat da radi celu noć i vraćam se u dom. Nestrpljiv sam da vidim rezultat. Da li je sve u redu sa podešavanjima? Proverio sam pet puta – mora biti.
Ujutru, trčim odmah do prozora da vidim da li je aparat na mestu. Sve izgleda OK a fotografije, cak i na sunčanom jutru i ekranu aparata izgledaju odlicno. Isplatilo se smrzavanje!
Jedan deo ekipe na turno skijama obilazi jugo-istočni deo prema Ahmici, planinari na čelu sa Tomicom Delibašićem kreću put vrha a mi za njima. Odvojićemo se u nekom trenutku kako bi pogledali teren na samom grebenu. Uspon nije težak, mada je pred kraj izlaska na greben jedan tehnički zahtevniji detalj koji bi valjalo opremiti sigurnosnim užetom kako bi se sprečila mogućnost da se otkliza. Sve vreme, dan je kao stvoren… bez ijednog oblačka na nebu.
Stižemo do vrha, odmaramo malo i pregedamo sve što je ranije isplanirano. Na žalost, snega je previše čak i za jame tako da je nekoliko vrtača cija dna kriju ulaze zapunjeno snegom. Ubacujemo ih u GPS i nastavljamo nazad.
Sam uspon do vrha, od doma, prelazi se za oko 2h po izuzetno visokom snegu. Meni kroz glavu neprestano prolazi kako bi ovo MORALO da se spusti skijama. Predeo je prosto stvoren za freeride, bilo fosne ili board. Sedla, grebeni, snega koliko duša želi. 500m visinske razlike a sve vreme je dom u vidnom polju. Teško da može bolje zar ne?
Drugog dana akcije ispitali smo i bližu, severoistočnu stranu grebena Hajle i tom prilikom imali mnogo više sreće. 3 jame su uspele da se održe i ulazi su jasno vidljivi, sa velikim strehama koje ih okružuju. Dole se za sada ne može. Previše je snega a premalo vremena da se za svaku pravi snežno sidriste. Samo ih upisujemo u GPS. Odavde, na par stotina metara od krša grebena, vidi se prava lepota ovog predela za svaki vid sporta. Ovo može da se penje, turira, spusti na skijama, bordu. Toliko je mogućnosti na tako malom prostoru!?
Na leto, kada je Hajla u sasvim drugačijem ruhu, doći ćemo opet. Ovog puta sa mnogo više opreme i pokušaćemo da na mapi Crne Gore ucrtamo bar još jednu duboku jamu!
Do viđenja Hajlo, vilo!
© Vladimir Kržalić
